Gradonačelnik Knina Marko Jelić izjavio je u petak kako ne vidi razloga zašto se ne bi poklonio srpskim žrtvama i da se nada da će se Srbi vratiti jer je, kako kaže, Knin njihova djedovina.
“Svaka žrtva je – žrtva. Svi civili koju su stradali težak su teret svakom normalnom čovjeku. Nije prihvatljivo omalovažavati bilo čiju žrtvu – patnja je patnja”, rekao je za N1 televiziju gradonačelnik Knina Marko Jelić, odgovarajući na pitanje hoće li se nakon proslave Oluje pokloniti i žrtvama sa srpske strane.
Jelić kaže da trenutno u Kninu građani srpske nacionalnosti čine oko 30 posto stanovništva i da se nada da će se izbjegli vratiti.
“Ja se nadam da će se vratiti oni koji su otišli. Ovo je njihova domovina i djedovina, nadam se da će to uvidjeti i vratiti se, oni su posebno ugrožena skupina jer je riječ od starijoj populaciji”, rekao je gradonačelnik Knina.
Svakog ljeta, spuštanjem ruža u rijeku Lim i polaganjem cvijeća na spomen obilježje u Memorijalnom centru odaje se počast Bošnjacima, žrtvama ratnih zločina počinjenih na području Rudog, opštine na istoku BiH, u blizini granice sa Srbijom. Njima se, ove godine, pridružio i načelnik opštine, Rato Rajak, član Srpske radikalne stranke Republike Srpske.
Načelnik opštine Rudo, Rato Rajak je zahvalio organizatorima što su ga pozvali da učestvuje u obilježavanju sjećanja na žrtve ratnih zločina, izražavajući osjećanja, koja su, nažalost, iznimka u vremenu kada najčešće izostaje osuda zločina koje su počinili pripadnici vlastitog naroda.
„Živjeli smo u vremenu teških iskušenja. Nije bilo lako ostati čovjek. I zato moje iskreno poštovanje prema svima onima koji su svojim trudom uspjeli da sačuvaju ljudsko dostojanstvo, vlastito. Drago mi je što imam priliku da kao čovjek izrazim svoje saučešće, da iskažem poštovanje prema stradalnicima. Isto tako, drago mi je što kao načelnik Opštine mogu da pošaljem jednu poruku razumijevanja tuđe boli i tuge i poruku za bolji život generacija u budućnosti.“
U moru stranaka i političara koji sebe nazivaju demokratskim, cvijeće bošnjačkim žrtvama u Rudom tako je prvi položio jedan srpski radikal. Rajak je, naime, član Srpske radikalne stranke RS, jer u Rudom i nije imao mnogo izbora kada je o političkom angažmanu riječ.
„Ja sigurno jesam radikalan čovjek, ako bi taj moj radikalizam posmatrali u želji da radikalno promijenimo ovu današnju otuđenost jednih od drugih. Radikalan sam, sigurno, u želji da svi u sebi nađemo malo više ljudskog poštovanja, razumijevanja za različitosti, i da nađemo nešto što nas objedinjuje.“
Zlo nije zaobišlo ni ovu općinu. Ubijeno je više od stotinu civila, protjerano kompletno bošnjačko stanovništvo, ali zločine su uglavnom činile jedinice koje su dolazile iz drugih gradova.
„Osuđujem sve prljavo, svakog monstruma, zločinca, koji je uprljao svoje ruke, i sa bilo koje strane. Nažalost, i Rudo, kao skoro svaka sredina, nije prošlo bez određenih mrlja i na svojoj savjesti, ono što u nekom smislu može koristiti kao utjeha Ruđanima, da i ono prljavo što se desilo u Rudom, najviše se desilo aktivnošću ljudi koji su došli sa strane, upali, 'odradili' i otišli, a ostavili da se Ruđani nose sa tim.“
Cvijeće za bošnjačke civilne žrtve
Iz Rudog posljednjih godina dolaze priče o Bošnjacima i Srbima koji zajedno obnavljaju mekteb u Ustibru i džamiju u Međurječju, mladima koji se okupljaju u međuentitetskim kampovima, ali i nebrizi države i crnoj statistici odlaska sa ovih prostora. Rajak ističe kako mnogi danas ne žele pričati o svom učešću u ratu, ali da on otvoreno kaže da je obavljao dužnost i komandira jedne od jedinica Vojske RS.
„Vjerujte mi, ja imam jako puno prijatelja Bošnjaka koji su bili vrsni borci na onoj drugoj strani u odnosu na mene i moje iskustvo u ratu, ali znam da su to bili izuzetno čestiti ljudi koji nisu dozvolili da uprljaju svoje ruke ni na kakav način. I to su meni najiskreniji sagovornici. Mi potpuno iskreno razgovaramo o onome što je bilo, u šta nas je neko drugi uvukao, kako smo dozvolili da nas uopšte neko uvuče u takvo nešto, i kako iz svega toga treba izvući pouku i graditi neku bolju budućnost. Najteže mi je razgovarati sa dezerterima, profiterima, i sa jedne i sa druge strane, koji sve ovo zlo podebelo znaju da iskoriste i udebljaju svoje račune, novčanike, i stalno rade na produbljivanju nekih jazova između nas, na stvaranju nekih novih ograda. Mi jedni bez drugih niti možemo živjeti, niti ćemo ikada biti u prilici da živimo jedni bez drugih. Ako je to već tako, i ako će tako biti i u budućnosti, zašto bismo svojim potomcima ostavljali zlo koje može opet da probudi nešto prljavo u nama, kada smo, kao normalni ljudi, u situaciji da im ostavimo nešto dobro.“
Ako je bilo još negde, nije zabeleženo kamerom da su između 1991. i 1995. Srbin i Hrvat jedan za drugoga uglancali cokule, obrijali se, začešljali i zakopčali, i da je poraženi pošteno priznao da je poražen i iskreno čestitao boljem od sebe. U svim drugim slučajevima neprijatelj je bio gori, piše Ante Tomić.
- Kad se srpski pukovnik Čedo Bulat predao hrvatskom generalu Petru Stipetiću, bio je to možda najbolji trenutak prošlog rata, i ne samo jer se tada, 8. avgusta 1995. godine na Baniji kod Topuskog, rat zapravo završio, jer se u Hrvatskoj nakon toga više nije ginulo - piše splitski književnik Ante Tomić u kolumni za "Jutarnji list".
Ljudskog i pristojnost u mraku ratnog prostaštva
On o ovom događaju piše kao nečemu što "valja upamtiti i zato što je bio usamljeni i nesigurni, treperavi žižak ljudskosti i pristojnosti u gustome mraku ratne neljudskosti i prostaštva".
On dalje podseća na trenutak kada su se u sumraku rata susreli srpski i hrvatski oficir.
Zaustavili su se, piše Tomić, na pustoj cesti, s jedne strane je bio Srbin, s druge Hrvat, a obojica su svojevremeno bili oficiri JNA i to još bliski saradnici i prijatelji.
Pošli su jedan drugome u susret.
Poslednjih nekoliko metara srpski oficiri je visoko podizao kolena i petama udarao petama o asfalt, da bi se na kraju ukipio pred hrvatskim oficirom, oštro mu salutirao i viknuo:
"Gospodine generale, pukovnik Čedo Bulat, zapovednik 21. kordunskog korpusa. Predajem vam korpus i čestitam hrvatskoj vojsci na pobedi".
Samurajska predstava
- Ako je bilo još negde, nije zabeleženo kamerom da su između 1991. i 1995. Srbin i Hrvat jedan za drugoga uglancali cokule, obrijali se, začešljali i zakopčali, i da je poraženi pošteno priznao da je poražen i iskreno čestitao boljem od sebe. U svim drugim slučajevima neprijatelj je bio gori. I za Srbe i za Hrvate neprijatelj je bio životinja, i zvanično i nezvanično, i u parlamentu i na ulici, i u novinama i na televiziji. Vjesnik i HTV, jednako kao i Politika i RTS, one su s druge strane bez izuzetka prikazivale kao čudovišta. Srbi su za HTV mogli biti samo četnici, a Hrvati za RTS jedino ustaše. Zveri koje su naše dobre i ispravne momke isključivo podmuklom prevarom i zločinom mogle pobediti - piše Ante Tomić, dodajući da je cela ta časna i gospodska, samurajska predstava na banijskoj cesti, bila je sasvim retka zgoda da su Hrvati i Srbi bili, eto, ljudi.
On se ovog događaja podsetio jer, 22 godine kasnije, penzionisani general Petar Stipetić nije bio na proslavi "Oluje", i navodi da je izostao iako je "najzaslužniji za uspeh" i da je preuzeo zapovedništvo u trenutku kada je "slavna akcija pretila da ispadne krasni prdac".
Bolno sećanje za nacionaliste sa obe strane
"Petru Stipetiću naši nisu oprostili da je bio gospodin, a ni pokojnom Čedi Bulatu, uveren sam, njegovi sve do smrti nisu zaboravili kako se osramotio kad je ustašama čestitao na pobedi. Šta mu je, pobogu, to trebalo? Bruka, bre! I dandanas, 22 godine kasnije, i srpske i hrvatske nacionaliste boli kad se sete patetičnog raporta u leto 1995. godine na Baniji. On se ne uklapa u njihova stajališta o svetu i čoveku, u istoriji kakvu oni žele, ta zgoda ne stane u njihove palanačke mozgove, među njihove skučene horizonte", piše Ante Tomić.
- Nacionalistički prostaci mržnju uvek opravdavaju tvrdnjom kako njihovi neprijatelji, ako i izgledaju kao ljudi, u stvari nemaju ljudskih osobina. I zbog toga čudaci poput Zlatka Hasanbegovića pišu neke nove istorije koje se često ne podudaraju s onim što je zaista bilo, i zbog toga je trebalo zaboraviti pozvati generala Petra Stipetića na proslavu u Glini, i zbog toga je pukovnik Čedo Bulat zaboravljen umro u Beogradu - piše Tomić.
"Onako se on sakrije, uđe u lift, mi za njim na drugi sprat i tamo krenemo da se grlimo i ljublimo tri puta, da njega ne bi videli u holu da se pozdravlja sa nama", rekao je Saša Đorđević
"Moje nepozivanje na spisak od 16 igrača 1989. godine pred Evropsko prvenstvo od strane Dude Ivkovića koji je tada bio selektor... tada sam bio jako ljut i pogođen. Ustvari sad shvatam da ofanzivno orijentisani plejmejker kao što sam ja bio, u paru sa najboljim igračem Jugoslavije u to vreme, Draženom Petrovićem, nema nikakvog smisla, nego ima smisla drugi tip plejmejkera sa njim", rekao je selektor košarkaške reprezentacije Srbije Aleksandar Đorđević u razgovoru za Sport Klub.
On se prisetio i oštrog duela sa Draženom Petrovićem na meču Cibona-Partizan, koji mu je možda odredio reprezentativni status u narednim godinama.
"Na jednoj utakmici koju smo izgubili posle dva produžetka u Zagrebu, mislim da je to bilo neko polufinale, Dražen je ispao u jednom od tih produžetaka zbog pet faulova, posle utakmice mi se uneo u lice i rekao: A ti mali zapamtićeš kad ćeš igrati u reprezentaciji", okrenuo se i otišao, i onda sam ja krenuo za njim, psovao ga, vređao, držali me svi... I od te godine ja stvarno nisam bio u reprezentaciji, da li je to zbog toga ili nečeg drugog ne znam, ali meni se to desilo, tako da nije bila neka prijatna situacija iako smo imali odličan odnos, ali da li iz te neke drčnosti nas klinaca koji smo se drznuli da napadnemo tu moćnu Cibonu u to vreme, njega na toj poziciji, njegovog brata koji je isto bio u reprezentaciji, nemam pojma, ali to je neka istina", rekao je Aleksandar Đorđević.
On se prisetio i susreta sa hrvatskim košarkašima na Evropskom prvenstvu 1995. godine, kada se govorilo da je politički vrh Hrvatske zabranio svojoj delegaciji da se upušta se u komunikaciju sa igračima SR Jugoslovije.
"Mnogo smo se družili od kada smo bili klinci. Kukoč je dolazio i spavao kod mene u Beogradu, ja išao kod njega u Split ili Rađa kod Divca i obrnuto. Mi smo odrasli u iskrenom prijateljstvu i imali osećaj zajedništva, jer smo sve prošli zajedno. Od pionira do seniora. Kad su Hrvati došli u Atinu 1995. godine njihov sto za ručak je bio skroz desno u uglu, a naš skroz u levom uglu. Između nas je bila Evropska unija, tako smo se šalili - ekipe Španije, Švedske i njihovi stolovi.
U trenutku kada su ulazili u hotel, Dino Rađa je prolazio pored nas i samo je tiho dobacio: 'Mi smo gore na drugom spratu, dođite da se pozdravimo ka ljudi'. Onako se on sakrije, uđe u lift, mi za njim na drugi sprat i tamo krenemo da se grlimo i ljublimo tri puta, da njega ne bi videli u holu da se pozdravlja sa nama. Isto tako fizioteraput reprezentacije Hrvatske, uđe u lift i kad se vrata zatvore , da ga ne vide novinari Hrvatske, krene da nas ljubi tri puta. Oni nisu smeli da pokažu drugarski odnos, mi nismo imali taj problem", ispričao je Đorđević. (6yka.com)
Glumac, reditelj, producent - jednim imenom Dragan Bjelogrlić. Slavni Bjela već godinama uspešno uspeva da pomiri te tri veliki strasti u sebi.
Dokaz za to su pre svega njegove sjajne glumačke role, ali i rediteljski prvenac "Montevideo" u kome se dokazao da je sjajan i iza kamere. Sada pred publiku dolazi sa novom serijom - "Senke nad Balkanom" koja će biti itekako uspešna, barem sudeći po reakciji publike i kritičara koji su pogledali prve dve epizode na filmskom festivalu u Sarajevu.
U jednom od intervjua Bjela se dotakao priče o regionu nekadašnje SFRJ, o situaciji na Balkanu i tom prilikom otvorio dušu govoreći o bivšoj Jugi.
"Nekako sam odmah posle ovih naših nesretnih ratova krenuo da dolazim u BiH, Hrvatsku, na celokupan prostor bivše Jugoslavije, jer zaista verujem da smo jedno. Rođen sam u Jugoslaviji i umreću u Jugoslaviji. U celom tom prostoru se osećam kao kod kuće, tako se i ljudi prema meni ponašaju i dobro se osećam svuda. Kada sam počeo da govorim o ovome, mislio sam da ćemo sad, 2017. godine, pričati o potpuno drugim stvarima i da će to povezivanje, praštanje, prevazilaženje problema ići mnogo brže i da će se ljudi spustiti na racionalan nivo. Sada da ponavljam nešto što svi znamo, da bi nam sigurno, da zajedno funkcionišemo, bilo mnogo lakše, ali kao što vidite, to ne ide nego se ovo stanje čak produbljuje. Onda ne mogu da vam kažem da će biti bolje, jer kada čujem te nacionalističke poklike klinaca na utakmicama, koji nemaju pojma, koji možda nisu izašli iz BiH ili Srbije i ne znaju kome pogrdne reči upućuju, onda nisam baš veliki optimista i to je nešto što me zbunjuje. Ne znam kada su ti klinci naučili, zapravo prihvatili tu mržnju. Zato sam radio “Senke nad Balkanom”, da bi se vidjelo da problemi nisu od jučer nego da su nasleđeni", rekao je Bjela.
Posle vesti o hapšenjima zbog požara u Hrvatskoj i mogućnosti da su oni podmetnuti, na Fejsbuk stranici hrvatskih vatrogasaca objavljen je zanimljiv status.
Podsetimo, u noći između nedelje i ponedeljka u Hrvatskoj je buknulo oko trideset požara, što su neki zvaničnici povezali s tim da bi lako moglo da se desi da su oni podmetnuti. Dramatično je i od noći ponedeljka na utorak, jer se vatra rasplamsala po Dalmaciji, pa je zatvoren i deo Jadranske magistrale. Gorelo je i na Hvaru.
Takođe, u ponedeljak je objavljena i vest da je u Hrvatskoj uhapšeno nekoliko osoba zbog sumnje da imaju veze s podmetanjem požara, a među njima su dvojica državljana Srbije.
Na zvaničnoj Fejsbuk stranici hrvatskih vatrogasaca objavljen je zanimljiv status na tu temu.
Hrvatski vatrogasci podsećaju da u Hrvatskoj živi najviše Hrvata, koji roštiljaju u prirodi, bacaju pikavce, razbijene staklene boce...dakle, rade sve ono što izaziva izbijanje požara.
To da postoji puno različitih uzroka požara svi znaju, ali nije zanimljivo ako je udar munje, iskrenje dalekovoda, odbačeni čik iz auta, dno pivske boce a la leća... Najjače se čuje: "Podmetnuto".
Ako je podmetnuto to može biti i puka nesreća jer neki nikako da shvate da se leti ne pali roštiljčić u prirodi, može biti da neko vari u svom dvorištu pa iskrica omakne (bilo je toga), može i ono famozno čišćenje terena za prenamenu parcele u građevinsku.
Ali svi su spremni da viču: "To su oni što mrze sve hrvatsko!"
Ali ako i jeste ljudski faktor, u Hrvatskoj ipak živi najviše Hrvata, a onda manje onih ostalih. Opet se čuje: "Oni!".
Oni mogu biti Romi, Česi, Italijani, muslimani i ini drugi. Pogađate što se viče? "Srbi, naravno".
I ko sad može da izađe na kraj s takvom masovnom histerijom?!? Pa ljudi moji, koji vam je k...?
Ovo je leto bilo preko 200 požara i za svega 10-ak se zna kako i ko je potpalio. A za ostalih 190-ak ne znamo. Podvlačim: NE ZNAMO. Ne da ne znamo to, nego pojma nemamo ni o čemu. Totalno smo glupi i verujem da ima masa njih koji još uvek misle da se požar najbolje gasi kiseonikom pod pritiskom! Ili da je bolje što duva bura, bar će ga ugasiti. Ili da je sramota što kanadera nema noću. Pa imaju svetla valjda.
Ne, definitivno s nama nešto nije u redu. Komentarima na objave pokazujemo koliko malo znamo. Pokazujemo koliko smo nekulturni, živčani, paranoični i netolerantni. Pokazujemo kako ne znamo da analiziramo uzroke i posledice, razmotrimo sve opcije, izaberemo najverovatniju. I svejedno da se ogradimo da imamo premalo informacija, da ono što pročitamo na moćnom internetu često bude daleko od istine.
Na kraju moramo.....dakle MORAMO razviti svesnost odgovornosti za reči koje izričemo. Te reči mogu nekog povrediti, mogu širiti mržnju i histeriju, mogu činiti zlo. Te reči su razornija iskrica u mnogo žešćem požaru od ovih koji haraju Dalmacijom. Jer, nažalost, strah me da je količina te ludosti dovoljna da se "ovi" skupe u rulju i krenu na linč paleći "onima" sela, aute, njive...
Vidim da bi neki vešali, strijeljali, mučili.... Čitam i da bi krv u potocima.....Ima li kraja više svemu", objavljeno je na stranici.
